INTERVJU SA REDITELJEM PIERRE FRANCOIS SAUTER- OM ZA FILM CALABRIA

U ovogodišnjoj selekciji jubilarnog, 10. po redu BELDOCS 2017. Festivala, u okviru programa Feel good movies, publika je imala priliku da vidi CALABRIJU, DUGOMETRAŽNI DOKUMENTARAC Švajcarskog sineaste Pierre Francois Sauter-a. Nakon smrti italijanskog imigranta koji je najveći deo svog radnog veka proveo u Švajcarskoj, dva radnika pogrebnog preduzeća, Jovan, pevač Rom iz Beograda i Žoze, Portugalac intelektualac, dobijaju zadatak da prevezu telo preminulog imigranta u rodnu Kalabriju, mesto po imenu Gasperina. Oni započinju svoje putovanje u Švajcarskoj, prolazeći pored živopisnih, slikovitih planinskih pejzaža Severne Italije, sve do samog Juga Italije i sela Gasperine, rodnog mesta preminulog radnika, gde će on biti sahranjen. U pitanju je topla i duhovita priča o ljudskim težnjama i očekivanjima, radostima i strahovima, malim životnim zgodama, ispripovedanim u vidu road movie- ja u pogrebnom automobilu. Ovo je uzbudljivo putovanje tokom kojeg dvojica kolega, potpuno različite prirode i ubeđenja, pri čemu je jedan realističan- Žoze, a drugi sanjar po prirodi- Jovan, susreću svoje stavove, misli i ubeđenja, sublimirane u jednostavnosti i nedokučivosti putovanja, ispunjenih sitnim čarolijama, muzikom i lepotom, ukomponovanih u jedinstven kontrapunkt njihovih osećanja, snova i nadanja.

1. Film počinje interesantnim arhivskim snimcima u kojima je prikazana svakodnevica Italijanskih imigranata u Švajcarskoj. Vremenski okvir je teško tačno utvrditi, ali rekla bih da se radi o vremenu od pre 40, 50 godina. Na koji način ste došli do ovog materijala? Da li je tada Švajcarska bila popularna destinacija za migrante na isti način na koji je sada?

Arhivski materijal s početka filma je preuzet iz „Il rovescio della medaglia“ Alvara Bizzarija. Alvaro Bizzari je italijanski radnik koji je otišao u Švajcarsku da radi, koji je bio snimatelj amater i imao izvrsnu ideju da snima filmove o uslovima života svojih kolega u Švajcarskoj tog doba. Ovi filmovi su izdati na DVD- ju i predstavljaju pravi istorijski dokument zabeležen u mestu u kojem su italijanski radnici radili i živeli. To su svedočenja svega onoga što su doživljavali sezonski radnici.
Švajcarska preduzeća su 1950ih godina imala potrebu za radnom snagom, što je dovelo do masovnog dolaska stranih radnika. Sezonski radnici su dolazili na osnovu sporazuma koja su ta preduzeća sklapala sa državama iz kojih su dolazili. Ovi radnici su imali dozvole za rad samo za sezonu, ali nisu imali pravo da dovedu porodice niti da ostanu čitavu godinu. Bilo im je zabranjeno da ostanu u Švajcarskoj nakon isteka ugovora o radu. U pitanju su stotine hiljada radnika koji su gradili infrastrukturne objekte u Švajcarskoj. Vraćali bi se iz godine u godinu da bi zaradili nešto novca i potom bi se vraćali kući. Mnogi su došli sa juga Italije, kao Frančesko Spadea, koji je posmrtno vraćen u Kalabriju. Takođe su dolazili radnici iz Španije, iz svih delova bivše Jugoslavije i iz Portugalije. Neki od ovih radnika su konačno uspeli da se nastane u Švajcarskoj. Moj film je pre svega posveta svima onima koji su napustili svoje domovine kako bi radili daleko od nje. Aktuelna imigracija je drugačija od ondašnje. Ovi radnici više ne postoje. Status sezonskog radnika je ukinut pre petnaestak godina.
2. Postoji izvesno predubeđenje u javnosti o Švajcarskoj kao veoma popularnoj destinaciji za migrante, tj. kao o obećanoj zemlji za imigrante iz ne-evropskih kao i iz južno evropskih i istočno evropskih zemalja. Da li je u pitanju samo mit, ili tu ima istine? Koji poslovi i koje profesije su najtraženije kod imigranata?

Evidentno je da bogatstvo i životni standard u Švajcarskoj nastavljaju da privlače svet sa juga Evrope kao i nekada, tako i sa ostalih strana. Ima npr. dosta Nemaca i Francuza koji dolaze da žive i rade u Švajcarsku. Ali, kao i u mnogim drugim zemljama, nažalost, prolazimo kroz period zatvorenosti i nepoverenja prema strancima.
Teško mi je da kažem koja su zanimanja tražena među imigrantima. Čini mi se da danas u Švajcarskoj ima stranaca u svim društvenim kategorijama, od profesora univerziteta, do konobara u baru. U ovom trenutku, manje ili više, četvrtinu Švajcarske populacije čine stranci. S druge strane, istina je da postoje neki poslovi koje uglavnom obavljaju stranci. U pitanju su loše plaćeni poslovi, koji se mogu obavljati bez dobrog poznavanja jezika.

3. Šta je na vas najviše uticalo da snimite ovaj film? Da li su u pitanju migracije, kao jedno od najznačajnijih i gorućih demografskih pitanja i društvenih fenomena? Ili je u pitanju specifična priroda neuobičajenog i specifičnog zanimanja pogrebnika, tj. kompleksnost samog poziva i svakodnevni blizak susret sa smrću?

Oba razloga su izmešana. U početku, želeo sam da snimim film o pitanjima vezanim za smrt i smisao našeg postojanja na Zemlji. Počeo sam da se interesujem za radnike pogrebnih zavoda, koji pripremaju tela za sahrane, za one koji rade iza kulisa, koje nikada ne vidimo. Bio sam na početku istraživanja kada sam saznao za repatrijacije. To me je odmah zainteresovalo, vratilo me je nekim ličnim preokupacijama. Detinjstvo sam proveo u Mozambiku i u Švajcarsku sam došao sa 11 godina. Živeo sam i radio u Lisabonu, Parizu, Milanu, Briselu, itd. Pitanja seobe i potrage za „mestom pod suncem“ duboko su upisana u meni.
Polazeći od repatrijacije koju vidimo u Kalabriji, želeo sam da napravim film o svima onima koji ostavljaju svoju rodnu grudu, da bi radili i izgradili život negde drugde. U Kalabriji, svet pogrebnika je samo kontekst u kojem se odigrava radnja filma. Ali, činilo mi se da povezivanje pitanja imigracije i smrti daje dublji smisao pitanju životnog izbora. Napustiti domovinu u potrazi za poslom u nekoj drugoj zemlji, je životni izbor, često pod pritiskom spoljnih uticaja. Naše postojanje je kratkotrajno i neminovno vodi ka smrti. Ali pre smrti, za mene je važno osvrnuti se i videti šta je bio naš život. Za šta je vredelo živeti? To je ideja koju sam želeo da prenesem.

4. Glavni protagonisti u vašem filmu su radnici imigranti u pogrebnom preduzeću. Jovan, Rom, bivši muzičar iz Srbije i Žoze, Portugalac. Kako ste došli do njih, na koji način ste ih upoznali? Kako su oni reagovali kada ste im ponudili uloge glavnih junaka u vašem filmu?
Proveo sam jako puno vremena pripremajući ovaj film, zapravo nekoliko godina. Najpre sam obišao sve najveće pogrebne zavode u krugu od 100km od svoje kuće. Upoznao sam više od 80 radnika, a zatim izabrao nekoliko njih čiji sam rad pratio. To je bio kao pravi kasting koji je trajao više meseci. Proveo sam dosta vremena u različitim pogrebnim zavodima, svaki put kao da sam bio na stažu. Ali svi su znali da pripremam film. Oblačio sam se kao svi zaposleni, učestvovao u pogrebnim ceremonijama, nosio kovčege, vence, sve vreme posmatrajući, fotografišući, beležeći. Na kraju ovog dugog procesa selekcije odlučio sam se za Jovana i Žozea.
Kada sam razgovarao sa njima o filmu, veoma su pozitivno reagovali i na tome sam im veoma zahvalan! Za mene je od suštinskog značaja da radim u atmosferi uzajamnog poverenja, zato što ovakvo putovanje zahteva puno ličnog angažovanja.

5. U samom toku radnje filma, moguće je uočiti nekoliko narativa. S jedne strane, imamo priču o jednom ne toliko karakterističnom zanimanju, a to je zanimanje pogrebnika. Radi se o jednom neuobičajenom zanimanju, pri čemu se pogrebnici u svakodnevnom poslu suočavaju sa neminovnošću ljudske sudbine, sa efemernošću, prolaznošću našeg bivstvovanja. Oni počinju i završavaju svoj radni dan brigom o mrtvima. Stalno prisustvo smrti ih nagoni da razmišljaju o nekim važnim životnim činjenicama. S druge strane, u pozadini ovog glavnog lajtmotiva nalazi se priča o sudbini dva imigranta, različitih na toliko puno načina, koji, sa izvesnom dozom humora i sete, sa ljubavlju i mučninom, pevaju svoju Immigrant song“.

Jovan i Žoze su svakog dana suočeni sa smrću. To je posao koji je ponekad veoma mučan. Bave se svim vrstama smrti, nesrećama, samoubistvima, itd. Nije retkost da moraju da se pobrinu o više desetina tela nedeljno. Samim tim, očigledno je da ne mogu da se emotivno upliću u situacije sa kojima se suočavaju. Ponekad ih neke smrti dotaknu, ali, na kraju to ostaje samo posao koji obavljaju da bi zaradili novac. Srećom po njih, ne misle sve vreme o smrti. Svet pogrebnika je pre svega kontekst u kojem se odigrava film, kao platno u pozadini, koje nas podseća na to da smrt uvek lebdi nad nama, da smo svi osuđeni na nju.
Snimanje Jovana i Žozea, dvojice ljudi koji su napustili svoju zemlju i došli da žive u Švajcarsku i koji rade u pogrebnom preduzeću, me je zainteresovala, jer je to bio način da se razmisli o posledicama izbora koje pravimo u životu. To je takođe bila prilika da se izbegnu klišei o imigrantima, koje se u javnosti pre svega vide kao bezlična ljudska masa, a ne kao individue. Jovan i Žoze su pre svega ljudi, koje nalazim zanimljivim i sa kojima imam prijatan odnos. Jovan je pevač, a Žoze intelektualac. Obojica su obavljala različite poslove pre nego što su se obreli u Švajcarskoj, u ovom zanimanju. Činjenica da su stranci je takođe paralela sa preminulim imigrantom, na neki način. Oni prenose njegovo telo, koji je kao i on, došao u Švajcarsku u potrazi za boljim životom, ali generaciju ranije.
Ali za mene, činjenica da su stranci koji rade u pogrebnom preduzeću, nije bila jedini razlog koji me je podstakao da ih snimam. Izabrao sam ih zbog njihovog stava, inteligencije i njihovog odnosa prema životu koji mi se činio interesantnim.

6. Odlučili ste se za interesantnu formu interpretacije u filmu, a to je forma road movie- ja u pogrebnom automobilu. Kako ste došli na tu ideju? Kao antipod realističnom i svojevrsnom mračnom okruženju i atmosferi, izgleda da protagonisti u filmu stvaraju nove mikro narative, uobličene rečima i pesmom?

Oduvek sam voleo road movies. Ideja o premeštanju, o putovanju, interesantna je za razvoj filma, donosi nešto novo. Vreme teče dok oni putuju ka cilju. Nema potrebe za dodavanjem puno narativnih elemenata, znamo gde idemo i gledalac može da se prepusti. Treba se samo lepo ukrcati i videti gde će ga odvesti putovanje.
Tokom istraživanja za film, više puta sam putovao u repatrijaciju sa drugim radnicima u pogrebnim zavodima. Sedeo sam pored vozača. I tokom tih putovanja, svaki put sam otkrivao osobu sa kojom sam putovao. Svako putovanje je bilo jedan susret, jedno novo iskustvo, koje se otkrivalo kroz razgovore, katkad površne, katkad duboke, kroz sitnice. Bio je to kao trenutak odmora i slobode ispunjene iznenađenjima za pogrebnika, jedinstven trenutak u kojem je napuštao dnevnu rutinu. Trenutak kad se život čini intenzivnijim, jer smo daleko od kuće. To je osećanje koje sam želeo preneti ovim filmom.

7. Muzika je veoma važan deo filma. Ona unosi u radnju filma određenu dozu živosti, lepršavosti koja se suprotstavlja smrti na neki način. Muzika koju izvodi Jovan Nikolić se takođe javlja kao opozit realističnoj prirodi njegovog kolege, Žozea. Kontrasti se nižu. Muzika je takođe uvertira brojnim suočavanjima i kontemplacijama glavnih protagonista?

Jovanove pesme su od suštinskog značaja, esencijalne za film. One vode ka kontrapunktu i one odnose film ka formi koja je više poetska i sinematička. Pre snimanja, puno sam vremena provodio sa Jovanom tražeći pesme povezane sa temama koje su me zanimale. Napravili smo izbor od desetak pesama. Tokom putovanja, ležao sam odmah iza Jovana i Žozea, kontrolisao sam kameru i zvuk i trudio se da usmerim diskusiju u pravcima koji su me zanimali, a ponekad sam puštao da razgovor krene svojim, nekontrolisanim tokom, u pravcu nepredviđenih situacija. U zavisnosti od mojih trenutnih osećanja, od Jovana sam tražio da peva tu i tu pesmu. Nepotrebno je reći da su se pesme savršeno uklopile u film i da je Jovan odličan pevač.

8. Film je do sada bio prikazan na nekoliko filmskih festivala. Osvojio je prvu nagradu za najbolji film na festivalu DOC LISBOA 2016. i specijalnu nagradu žirija festivala u Nyonu, VISIONS DE REEL 2016. Da li će film ići na još festivala?

Kalabrija je bila u selekciji petnaestak festivala do sada. Sledećih meseci film će nastaviti festivalsku karijeru, gostovanjem na više festivala. Biće prikazan u Francuskoj, na Fünf Seen Film Festival u Nemačkoj, na FIDBA Festivalu u Buenos Airesu, na Flahertiana IDFF u Permu, u Rusiji, na Vilnius Documentary Film Festivalu u Litvaniji, čak i u Yamagati u Japanu. Za nas je ovo nešto fantastično!

9. Da li imate ideje za neke od sledećih projekata/ filmova?
Naravno, uvek imam ideje za nove filmove. Radim na dva projekta koja su u fazi razvoja u ovom trenutku. Ali mislim da treba praviti filmove, a ne puno pričati o njima unapred. A moram da priznam, kad smo već kod toga, da sam malo sujeveran.

Radmila Veljović