lokacija

RAZGOVOR SA BRANKOM RADAKOVIĆEM

Intervju s Brankom Radakovićem, rediteljem filma “Lokacija“

Nakon filmova „Bilo jednom u Paraćinu“ i „Kultura cveta“, prikazanim na festivalu BELDOCS 2012, tj BELDOCS 2013, naš talentovani mladi režiser i multimedijalni umetnik, Branko Radaković, nam se na ovogodišnjem BELDOCS- u predstavlja sa svojim novim ostvarenjem, trećim po redu dugometražnim filmom pod nazivom „Lokacija“. Kroz priču o Olgi Stojanović, filozofu, književnici, kolumnistkinji i jednoj od najinteresantnijih pojava u medijskom prostoru Srbije, Radaković britkim jezikom i beskompromisno ukazuje na neophodnost spoznaje, uvažavanja i poštovanja nečega što bi se moglo nazvati našim kulturnim bogatstvom.

„Lokacija“ je film koji je nedavno dobio nagradu „Zlatna buklija“ za portret, a svoju beogradsku premijeru će imati na BELDOCSU 2014. To je vaš treći dugometražni film koji će biti prikazan na ovom festivalu. Koliko vam to imponuje?
Svaka nagrada i učešće na festivalima, autoru govori o kvalitetu njegovog dela. Meni prija i jedno i drugo.

Film govori o našoj umetnici, književnici i kolumnistkinji, koja je, između ostalog, 1996 godine ušla sa svojim romanom „Ana Karenjina“ u uži izbor za NIN- ovu nagradu godine i napisala dramu „Tajna venčane fotografije“. Ona međutim nije dovoljno poznata široj javnosti i nije integrisana u kulturni establišment Srbije. Koliko je njen primer usamljen na našoj kulturnoj sceni?
Imamo pregršt velikana koje je televizija odbacila jer TV oblikuje mišljenje mase, a s’ obzirom na činjenicu da se već dugo radi na oblikovanju javnog mnjenja, naravno da im suprostavljeni stavovi nisu u interesu. Ja ne bih da edukujem TV nego se borim za to da preko dokumentaraca ispravim određeni deo nepravdi koje su načinjene onima koji drugačije misle, onima kojima su oduzeli pravo da budu deo takozvanog kulturnog establišmenta. Olga je deo te priče, a ja sam takođe neko ko je osetio to iskustvo i zbog toga preko svojih filmova, imam nameru i potrebu da na te negativnosti ukazujem.

U jednom trenutku u filmu se navodi da je Olga Stojanović po opredeljenju buntovnica, večiti disident, da se suprotstavlja svakom postojećem modelu mišljenja u Srbiji. Koliko je „opasno“ biti buntovan, izraziti bunt, istupiti iz osrednjosti?
Ako ne pripadate nijednoj nametnutoj strukturi, možete se buniti ali niko vas ne čuje. Sa druge strane imamo i kontrolisane buntovnike dok iskonska subverzija nije poželjna da se pojavi. Ona ja uvek pretnja. Pogotovu kada to mase prihvate. Bunt danas dobija novu dimenziju koja ima rekao bih, virtuelno značenje, te je stoga bezopasan. Olgin bunt je daleko složenija priča, te me zato inspirisala da napravim film o njoj jer sam i sam naklonjen vrednostima koje odražavaju individualna razmišljanja.

Da li smatrate da je društvena angažovanost jedna od bitnih sastavnica kulturnog određenja autora i uopšte njegovog umetničkog izraza?
Verovatno i najbitnija na prostoru i u vremenu u kome živimo. Umetnici su dužni da pokažu jasan stav jer da bi bio slobodan umetnik, ne možeš da pripadaš nijednoj organizaciji koja zahteva od tebe niz stvari kojih moraš da se odrekneš kao autor. Umetnik može da pronađe i održi svoj identitet samo ako ostane dosledan sebi, a ako postane deo lažnih društvenih pojava koje deluju primamljivo, mislim da nikada više ne može da se vrati sebi. Samim tim i njegov rad postaje laka roba koja se brzo zaboravlja. Nažalost, kod nas takvih primera ima previše. Zbog nekih sitnih i trenutnih interesa, mnogi umetnici postaju deo sivila. Najgore je što su ubeđeni da rade pravu stvar, a možda i znaju da su se uprljali ali verovatno shvataju i da je kasno da se javno pokaju. Za razliku od njih, ja mogu da se pohvalim kako sam ostao čist u umetničkom i društvenom angažovanju jer nikada nisam pripadao nijednom klanu. Mogu čak da kažem da sam privilegovan pošto stvaram isključivo ono što ja hoću. To je danas veliki luksuz ali ja ne živim nimalo luksuzno. To je cena tog luksuza, cena tog slobodoumlja i društvenog angažovanja da budem na strani potlačenih, odbačenih i intelektualno jakih ljudi koji su sačuvali dostojanstvo u ovim vremenima.

U produkcionom smislu, radi se o vašem najkvalitenijem ostvarenju do sada?
To je zato što je najveći deo filma rađen sa odličnom opremom koju je obezbedila “Red & Blue produkcija“ koju vodi Nikola Mitrović, te sam za direktora fotografije imao Jelenu Mitrović dok je zvuk radila Katarina Kolar. Jedan od snimatelja bio je i Petar Vasić.

Sa ovim filmom osvojili ste već nagradu „Zlatna buklija“. Koliko su vam nagrade važne i koliko su značajne za budući rad umetnika? U kojoj meri je festivalski život jednog filma važan za njegovu promociju u Srbiji?
Nagrade su važne za podsticaj za dalji rad, a za neke autore, festivalski život filmova je jedini način da dođu do publike.

Da li ste zadovoljni stanjem dokumentaristike kod nas? Ili je ona samo deo ukupne kulturne klime koja vlada jako dugo?
Danas kada nam je sve dostupno, svedoci smo mašinerije koja guši kvalitet, te imamo hiperprodukciju, a nedovoljno onih sa idejama. Propaganda diktira pravila većine i tu pojedinci malo šta mogu da promene.

Kakva je festivalska budućnost ovog filma?
Često kada ništa nisam očekivao od nekih svojih filmova, dešavalo se da baš ti filmovi postanu značajni u očima drugih, tako da sada ne bih da se upuštam u prognozu za festivalsku budućnost dokumentarca “Lokacija“.

Radmila Veljović